Mirno spavaj (polu)svete, nije tvoje dete

U životu sam od ambicija imala samo dve stvari: da naučim da jašem konja i da rodim petoro dece. Sve ostalo se desilo samo – škola, posao, ljubav mog života… blagoslovi kojima me je  život nagrađivao na svakom koraku, u smislu divnih ljudi, jer su mi bojili i svakodnevno mi boje život. Sve to nisam priželjkivala, ali očigledno je neko bolje od mene znao šta, i još važnije kad mi treba u životu.

Umem da jašem, ali mi zabranili lekari, imam jedno rođeno dete i ne uspevam da izbrojim koliko njih koje svojatam. Najstarije je nedavno postalo punoletno. Shvatila sam da su ta deca vremenom postala moja ili ja njihova i da, dok oni odrastaju, ja sazrevam.

Nedelja za nama me je porazila najstrašnije. Kazaće mnogi – koga nije. Na mom radnom mestu tragedije su sastavni deo posla. Dešavaju se, o njima se izveštava, pa se stavi u folder “Odrađeno” i tako u krug.

Sećam se dana kada sam završila sa oplakivanjem novinskih slučajeva. Ima decenija i više, negde kod Trgovšta u nesreći su stradali policajac i njegov mali sin, a kod kuće je vesti o njihovom stanju čekala majka i supruga i njena nerođena beba.

Tada sam se raspala, sastavila, posvađala sama sa sobom i raščistila sa emocijama. Zato danas nemam problem da razumem kurve. Posao im je to – isključe emocije, odrade i „aj zdravo”. Nema razlike između onoga što one rade i onoga čime se ja bavim, ali su verovatno bolje plaćene.

Elem, tako sam se početkom ove nedelje uputila put Kočana. Moj divni šef me je tri puta pitao – šta mislim, mogu li, da li bi… Nisam o tome mnogo razmišljala, kurva u meni je znala gde joj je mesto.

Otišla, došla, čak se i zgražavala brigom ljudi oko mene koji su svaki razgovor započinjali sa:

– Kako si?

– Umorno – odgovarala sam i izbegavala da detaljišem, dok sam novinske stupce punila patetičnim detaljima, razlozima, propustima i ostalim sranjima…

Sa druge strane bila je ovo, na privatnom planu, u načelu, jedna lepa nedelja. A opet i za lepo treba imati vremena, a ja ga nisam imala ni za šta.

Samo sam jela slatkiše, jer i dalje ne mogu da sperem iz grla ukus čađi za koji nisam sigurna da nije plod moje mašte.

Sve do danas, bila sam cool profesionalac, jer neko meni blizak preživljava porodičnu dramu koja me je okupirala više od svih tragedija ovog sveta, tako da mi je u mislima bilo samo jedno dete. Planirala sam sa drugaricom i porodično druženje. Čak sam uspela i da budem fizički prisutna na dve kafanske sedeljke i da opštim s ljudima i smejem se,  i sve to do danas kada je sve otišlo onamo odakle smo svi došli.

U moru vesti i nagađanja – jeste zvučni top, nije zvučni top, jeste revolucija, nije revolucija, ko su ćaci, a ko nećaci, kao grom iz vedra neba stigla je vest da je umro dečak, 16. žrtva pada nastrešnice u Novom Sadu.

Mnogi psihijatri bi nazvali to nervnim slomom, ali nisu se u meni slomili samo nervi, slomila mi se i duša i snaga i životni elan i svi ti neopipljivi organi važni za bistvovanje.

A onda sam krenula da brojim: koliko je majki stavilo crne marame na glavu, koliko je isčupanih srca, pokidanih duša i koliko života bez razloga za življenje u samo par meseci.

Bilans je poražavajući, ali nažalost, bilans nije konačan. Bilans je sranje koje i najnormalnije ljude (a, kamoli mene ovakvu) može da porazi do te mere, da samo sedimo i plačemo, sa suzama ili bez njih, plačemo i oplakujemo.

Gledala sam u međuvremenu neke ljude uživo, neke pratila u virtuelnim životima. Bavili su se politikom i političarenjem, sve što na bilo koji način može ugrozititi njihovu politički stečenu egzistenciju ih je iritiralo i nerviralo, pa čak i smrt nevinih ljudi. Pisali su komentare, pobeđivali u izmišljenim ratovima, kukali na ponašanje nezadovoljnih, likovali nad njihovom dobrotom i kulturom.

Kad smo već kod kulture, uspela sam da budem nekulturna, na šta ni jedne sekunde nisam ponosna i praštajte, jednoj dosadnoj ženi sam napisla da „odjebe“ jer me je njeno licemerstvo toliko iznerviralo da sam bila nepristojna do te mere, ali drugačije se nije moglo, pošto ne bi razumela. Ona je deo polusveta koji se vodi idejom „pa šta, to nije moj problem“.

Tako je, „to nije moj problem“, „ja sam apolitičan ili apolitična“, „ja ljude ne delim“, „ja živim svoj život“… i ostale floskule od kojih mi jednako nije dobro kao i od vesti da se još jedan život ugasio.

I zato samo ti mirno spavaj (polu)svete, jer to nije tvoje dete. Mi privilegovani da svojatamo decu koju nismo rodili, već noćima ne možemo oka sklopiti, jer pokušavamo da shvatimo zašto nam se ovo dešava. Ne nama, već zašto njima, a mi smo zaslužili, jesmo, jer smo se sklanjali i povlačili. Mi smo krivi… Spavaj (polu)svete, ja ću noćas oplakati svaku nevinu žrtvu, jer ne umem drugačije. Neće biti lakše ni njihovim roditeljima, ni prijateljima, ni meni, ali ne umem drugačije, suze nisu lek, suze su odraz nemoći.

Laku noć (polu)svete… lepo spavaj jer večnim snom danas nije usnilo tvoje dete.