Da sjaše Kurta, a da ne zajašuje Murta

(napomena autora: samo za vranjsko govorno područje ili bar osnovno poznavanje lokalnih političkih prilika)

Za sebe ne volim da kažem da sam novinarka, niti kolumnistkinja. Piskaralo jesam, ali rođena sam u pogrešno vreme, pa mu sada dođem kao neka online verzija Vuka Karadžića, naravno, ne u smislu genijalnosti i azbuke, već imam njegove navike da se krećem među ljude, od meane do barutane, i beležim. I tako preko dve po decenije idem po gradu koji nije rodni, ali smo se srodili, i beležim.

Nagledala sam se za svojih četrdesetak godina života svega, ratova, sukoba, terorističkih napada, restrikcija, sankcija, ubistva premijera. Nagledala sam se lokalnih kriminalaca, piromana, silovatelja, ma čitav spektar “finog sveta” mi je prošao kroz život i tekstove. Pisala sam o akterima tih događaja, neki od njih su nestali, neki umrli, neki odmaraju u zatvoru, neki su ubijeni, ali jedna kategorija ljudi mi je posebno zanimljiva, te je ovaj uvod opravdanje da sama mogu dati sebi za pravo da napravim jednu analizu, bez ideje da bilo koga uvredim. Hoću samo da vam predočim da neki nisu naučili, po meni, najvažniju životnu lekciju.

Istorija jeste učiteljica života, ali svakoj učiteljici su potrebni učenici da bi njen posao imao smisla, a čini se da je u Vranju ova učiteljica dugo, dugo u generalnom štrajku.

Ne pamtim kako je bilo u vreme komunizma, ali računam da je Tito sin svih naroda i narodnosti, otac komunističke Jugoslavije, decenijama vešto radio na izgradnji sopstvenog kulta ličnosti i da nas je tu propisno zajebao, jer smo se navukli na to da moramo da imamo Tita i posle Tita, te da kao narod bez kulta vođe ne umemo da funkcionišemo.

Socijalisti su bili neprikosnoveni vladari opštine, pa kasnije i grada Vranja dugo godina. Ponikli na temeljima komunizma, školovani na državnim fakultetima uz obavezno partijsko obrazovanje i prolazak kroz filtere u rukovodećim strukturama kompanija „Simpo“, „Jumko“ i „Koštana“, socijalisti su bili „cool“ komunisti, što bi rekli mladi.

Ali, svako dobro ima loše, jer niko ne ume da dođe do vrhunca i stane, svi se nadaju da će i kad svrše sa funkcijom, ponovo sebi da dignu rejting i bar još jednom opšte sa narodnom voljom. Nasledili su taj stari, reklo bi se, gospodski kadar neki novi klinci, željni svega, a najviše željni da dokažu da su „neko“ jer bez crvene članske karte i podrške novog Tita u liku i delu Slobodana Miloševića, uglavnom su bili „niko“.

Nekima od njih ne mogu da osporim trud i lokal patriotizam, ali ne mogu ni da im zaboravim da su zaposlili sve što su jebali i postavili temelje svojevrsnog političkog razvratništva da neretko put do radnog mesta vodi preko kreveta. Primilo se to i u redovima njihovih naslednika demokrata, pa i kod ovih koji se sada zovu vlast.

Da ne bude da se sve vrti oko seksa, ima nešto i u parama, a ponajviše u lečenju kompleksa koji se vuku još iz doba ranog detinjstva.
Elem, dođoše demokrate. Jedva pogodiše zgradu opštine, kao guske u magli preuzeše vlast koju su, ako mene pitate, i dalje čvrsto držali socijalisti. Oni su duhu demokratije zapošljavali jedni drugima žene, pa se desi čuvena afera “Menjam ženu”, zatim su se tukli u kultnoj kafani “Moravče”, sve u duhu demokratije. Gore pomenuto jebanje zarad zapošljavanja i lečenja kompleksa digli su na viši nivo, iznajmivši kuću za te namene u mom neposrednom komšiluku.

Znam da mi neće zameriti, jer su sada u godinama kada mogu da se toga sećaju sa setnim osmehom. Posle demokrata dođoše naprednjaci, koji su ponikli od demokrata, ali SPS je i dalje tu, jer su im se dupeta za fotelje zalepila, pa su morali kompletan nameštaj da menjaju.

Bolne reforme i tranzicije koje obično prate političke promene u društvu, u Vranju se i nisu osetile, jer su radikali postali naprednjaci, deo socijalista takođe, demokrate se raspale, a ostaci se udomili u nekoj od stranaka na vlasti.

Da ne zaboravim pečat koji su u gradu ostavili članovi URS -a. Oni su se uglavnom povukli iz politike, kažem uglavnom, i to oni koji su imali grama mozga. Ovi malo zaostaliji postali su napredniji i sada su srpsko – napredni u samom vrhu.

Elem, svi su tu kao nekada. Čini mi se da i ne stare, pa čuveni Mire Stojčić izgleda kao student, samo čekam kada ću ga videti na blokadama. Ne drži se loše ni Mice Stanković i on bi mogao u Ćacilend, ali, iako vremešan, glup nije, pa bi verovatno u širokom luku izbegao Pionirski park.

Obratite pažnju: Manda, Nika, Denzi, Bulajka, Božidarka, Đoša, Senta, Bulat, Gonzi, Zupe… Kad bi znao Kusturica šta se ovde dešava, momentalno bi prekinuo snimanje u Rusiji i ne bi više kulirao Ceru, već bi došao i snimao kod nas do kraja života. Pa kakav Ćaćilend, mi smo tu igricu prešli, mi živimo Disneyland.

Tu su i čuveni predstavnici mafije, koji se iz milošte zovu „kontraverzni biznismeni“, a koji se takođe vrte u krug. Prodaju drogu gde stignu, zidaju zgrade i kuće, ucenjuju, prete i šire svoje biznise kao deca vaške u obdaništu.

A mi – mi se čak više i ne smejemo! Mi se čak više i ne žalimo, mi se čak više i ne trudimo!

U svetlu najnovijih dešavanja, na trenutak sam poželela da sjaše Kurta, a da ne zajašuje Murta, ali ne biva. Jahači apokalipse jašu nas decenijama, jahaće nas i dalje, pa makar morali studenti da postanu.

Ovaj grad nije iznedrio ljude koji žele da nešto promene. Ako se istakne neki pojedinac, vrlo brzo postane jedan od njih ili se vrati u ilegalu. Tako je bilo „od vremena“. Nekako mi licemerno što sada slavimo Justina Popovića, a istorija kaže kako su se njegovi Vranjanci poneli prema njemu.

Dakle, prave se spiskovi za mitinge vlasti, iza protesta protiv njih stoje tajne grupe, ljudi bez imena i prezimena. Slično je i sa maturantima Gimnazije – i oni bi da blokiraju, ali da se ne oglašavaju, osim na Instagramu. Svi bi da nešto menjaju, ali ako može posle podneva kad se probude, jer revolucije se samo u popodnevnim časovima dešavaju.

Primitivizam vladajuće većine isplivava iz svakog kutka, iz svakog javnog preduzeća i ustanove. Volela bih da im kažem da nisu oni smislili glupost, da su identične greške pravili i ovi pre njih, koji će na našu (ne)sreću doći opet posle ovih.

Politika je kurva, umeo je da kaže Zoran Antić, a on se valjda razume u… htedoh reći, politiku. Samo što je ova lokalna kurva zavisnica od istih narkotika, a mi glasači očigledno od istih makroa.

Bojim se samo jedne stvari – da se mržnja duboko ukorenila među ljude, među decom i roditeljima, među braćom i sestrama, među svima nama, a ne vidim da smo samo izmanipulisani od strane ljudi kojima politika služi za niske strasti i visoke bankovne račune.

Na kraju, ovog teksta koji nikuda ne vodi i ničemu ne služi, nisam ja protivnik promena. O, naprotiv! Želim da se sve promeni, počevši od mene same, da se promeni sistem, da se promene ljudi, da politika bude nešto što nas se ne tiče.
Eto, neka bude namenjena eliti, a da mi obični smrtnici brinemo o sopstvenim životima koji ne zavise ni od jedne članske karte bilo koje partije.

Srećan dan studenata, svima koji slave! Vincit malos pertinax bonitas !!!