Pijemo kafu ona i ja, moglo bi se reći da smo ratne drugarice, nekada smo bile bitke na istoj strani, nekada na suprotnim. Sele smo u baštu kafića za koji se tvrdi da je mafijaški. Ona je ovih meseci zaradila prefiks „blokaderka”, ja sam za neke večito nezadovoljene persone „sendvičarska novinarka”.
Sedimo tako u netipičnoj tišini. Ja kažem: “Da me nisi naterala da izađemo, ne bih ni kosu oprala“, ona kaže: „Ja ću da ofarbam izrastak, ako sutra idem na večeru“. I tako… Sedimo u tišini, a nekada smo se utrkivale koja će pre da ispriča novi trač.
Ja rekoh “umorna sam”, ona kaže da misli da je depresivna.
Onda shvatismo da ne ide više tako. Dotakosmo se neiscrpne teme kako nikako da smršamo, a nema te dijete na svetu koju nismo probale, a onda i tu nastade tišina, kome je još do mršavljenja.
Gledam je onako smorenu kao da gledam sebe u ogledalu i odjednom shvatam – danas je sramota ako si normalan, ako možeš da se smeješ, ako možeš da se praviš blesav, ako te ne dotiče, ako ti nije stalo…
Nema te hemije i čarobne kapsule koja namučenim generacijama može da vrati ukradenu mladost, mesece provedene pod bombama (ona se tada porađala), posledice osiromašenog uranijuma, pandemiju i jebanje u to malo zdravog mozga što je ostalo.
Već sam u par navrata kazala da mi je pisanje lek, ta doza serotonina, čarobna kapsula koja me bar na tren učini srećnom, ali ne, prazan word dokument me prezrivo gleda danima i ja okrećem glavu od njega.
Kada su vam mediji posao, ne možete a da ih ne pratite, a bolno je to raditi, verujte mi. Ako ste nekada bili sa druge strane, onda ne gledate televiziju, ne čitate novine i portale na isti način…
I šta onda preostaje: probala sam da plačem, nekada radi, ali tehnički gledano i da dehidriram neće mi biti bolje. To sa molitvama nije mi nikad išlo, ne mogu ni da dignem ruku na živo biće, bukvalno i mrava ne mogu da zgazim, preskočim ga, a realno neke potrebe koje osećam se kažnjava sa deset godina zatvora.
Gledam kako da preživim dok živim, u godinama sam kad sve češće pomislim da ne obrukam dete, kao što sam ranije razmišljala da ne obrukam roditelje.
Desile su mi se neke stvari kojima se sada bave oni kojima je to posao, ako imaju vremena za tako nešto, ali sveže rane se previjaju, o njima se pripoveda kad zarastu. Desili su mi se neki ljudi, a neki su (ne)ljudi izgleda zaboravili moj broj telefona.
Živimo u vremenu čuvanja sopstvenog dupeta, jer se obrazi peglaju botoksom pa više nisu na ceni. Samo ne mogu da shvatim – kad se sopstvena dupeta „učuvaju“, hoće li san biti miran, hoće li sve nestati kao gumicom obrisano?
Obično sam u životu polazila od sebe, ali da vam kažem nešto, ja nisam merilo ni za šta u ovim okolnostima. Po malo sam čak i ljuta na roditelje što me nisu drugačije vaspitali, a opet ponosna što dete vaspitavam na isti način.
Verujem da u ovim nemirnim vremenima mnogi ne uspevaju da nađu istinski sopstveni mir. Bojim se da postoji samo jedan način, da svemir ujedini sve nemire zarad mira, ali to je ono što mi izgleda kao “babi se snilo šta joj milo”.
Umijte te obraze, zagrlite ne samo sopstvenu decu, već i decu vaših prijatelja, komšija, možda i neko koga ne poznajete. Napijte se njihove dobrote, jer čini se da je jedino u njima sve iskreno.
Vapim za dobrim dušama, za kvalitetnim razgovorima, za benignim flertovima, vapim za životom.
Susret sa prijateljicom s početka ovog teksta, koji je reper “kaše u glavi”, pokazao mi je da nije samo do mene: nasmejani ljudi danas ne hodaju ulicama, tako je prokleto teško biti srećan, čak i na društvenim mrežama gde se de facto podrazumeva da su sva lica nasmejana.
A, u stvarnom životu nemoj da je neko spustio tenziju, neka borba bude neprestana.