Sećate se bar vi, koji ste manje više mojih godina, kako smo čitali o tome kako u vreme Tita (neki bi rekli opšteg blagoslova) niko nije smeo da kaže ružnu reč protiv njega, a kamoli da pomene neku od njegovih ljubavnica ili se pozabavi punđom supruge mu Jovanke. Tada su postojali ljudi koji su primali platu da slušaju, osluškuju, prenose i obaveštavaju, a mnogi su završavali na Golom otoku čak iako nekome nisu bili simpatični. Elem, ja sam o tome samo čitala pošto sam knjiški moljac. Iz lične istorije znam da je baba krišom u zamračenom podrumu sekla slavski kolač i srećom nije zaglavila na pomenutom Otoku.
Nedavno sam lično upoznala gospođu koja je plaćena (i time se diči) da vodi evidenciju ko šta piše na društvenim mrežama, što i nije, kaže, neki posao, ali joj najteže pada što mora da broji i pazi ko kome šta lajkuje i da tumači zašto.
Kaže da ima svoj spisak, tako ja saznajem da ona ima i kolege koji rade taj posao, te i oni nose sa sobom spiskove i tako …
Kaže da nije lako, to je „leb sa sedam kora“, ali šta će! Još pokušava da bude duhovita, pa dodaje: „Ćuti, bar mi ti nisi na spisku, stalno nešto lupetaš“.
U svakom slučaju, gospođa je sva usplahirena, ne sklanjujući pogled telefona, rekla da nijedan posao nije loš ako je dobro plaćen i nestala.
Gledala sam za njom i čekala da se probudim, pa da svima prepričam san, ali jok. Tačno da nije bio san, ali ja sam se probudila. Smatrajte me glupom, naivnom, neznalicom, ali mene je ovo šokiralo!
Neminovno sam se setila onoga što je moj dragi kolega Peđa Blagojević prepričavao, kada bi hteo da opiše nečiji karakter. Prafraziraću i verovatno negde pogrešiti, znam da mi neće zameriti u Vankuveru gde trenutno živi, jer se probudio mnogo pre mene, sada i ne čita nikakve tekstove.
Elem, ovako nekako to ide:
– Hoćeš da te jebem, dam ti milion dolara?
– Pa, može.
– A, za sto evra?
– Ju, pa na šta ti ja ličim, na kurvu?
– To smo već apsolvirali, sada se pogađamo.
Znači, ako je neko kurva (kao karakterna osobina, ne zanimanje) onda je samo pitanje koja mu je cena, sve ostalo je stvar pogađanja.
Taman je gospođa nestala iz vidokruga, prilazi mi na ulici poznanik i kaže: „Napiši na Fejsbuku kako nas kradu na sve strane, mamu im …“. Ja pitah što on ne napiše, ako se već oseća pokradeno. Pogađajte jednom, reče da ne sme, “radi u državnu firmu”, te dodade da ima decu.
Ošamućena nastavih da koračam ulicama grada koji sam nekada volela i borim se sa pulsirajućom glavoboljom. Sakrila sam pogled iza naočara za sunce i pogledala oko sebe kao da neko može da čuje moje misli koje, kada bih pretočila u reči, i Goli otok ne bi bio dovoljna kazna za mene.
Zbog toga, dragi moji, govorite glasno, ali gledajte da vas niko ne čuje ili ućutite jer tišina još glasnije odjekuje, ko ume da je sluša.
Pitanje svih pitanja je: Na čijem smo spisku ili još bolje – zašto na spisku i nismo???