Kada malodušnost preraste u ravnodušnost

Kada malodušnost preraste u ravnodušnost

Danas mi je neki anonimus napisao poruku koja glasi „Мrgud“. Тo su oni likovi koje ima svaka iole pristojna žena što drži do sebe i koji se dopisuju sami sa sobom.

Odavno sam se izlečila od nadanja da će se nešto rapidno promeniti dolaskom neke nove godine. Nekako mi se u zadnje vreme više slave odlasci nego dolasci jer iskustvo mi govori da svaka nova nosi nova sranja.

Sada bi ovaj što me mrgudom nazva, da raspolaže fondom sa više od petnaest reči, napisao da sam malodušna, ali avaj! Moja malodušnost je ove godine dostigla novi nivo, prerasla je u ravnodušnost.

Idemo redom. Sve je počelo kada su se mužu i meni caklile oči na sve one predivne novogodišnje dekoracije, u našem detinjstvu tako nedostupne i tako luksuzne, dok je naše dete krajnje ravnodušno bacalo pogled i smeškalo se uz opasku – pa nije loše.

Onda, sednem i razmislim kako je njemu to dostupno od kad zna za sebe i nisam pametna koliko je to dobro, a koliko loše, ali neizostavno mi titra osmeh na licu na pomisao kako smo nekada kupovali ukrase isključivo na uličnim tezgama i kako bi svaki stakleni koji sija smatrali pravim bogatstvom.

Elem, da vam kažem još nešto: ne smatram elementarnom pristojnošću slanje viber čestitki, šablonskih SMS poruka i stikera. Nekako, kad nekog istinski voliš onda mu valjda i napišeš i poželiš nešto vaše, nešto što delite i iskreno želite. Kažem “valjda” jer možda samo ja tako doživljavam te komunikacione fenomene novijeg doba, “pro forma“ jer imate (ne)sreću da ste u nečijem imeniku.

Onda, sedim i razmišljam – ima li smisla pisati „hvala, takođe“, jer sam čestitke dobila od ljudi koji bi mi radije oči iskopali nego što bi mi poželeli „sve najlepše“. Potpuno mi nekako kurvinski da ne odgovorim, a malo i degutantno da to ne uradim. Pa mi to nekako u mojoj podeljenoj ličnosti izgleda ovako: stiže mi poruka četiri sata posle ponoći, neka paradna sličica sa sve srcima vatrometima i ostalim novogodišnjim repertoarom. Gledam i moj racio čita „jebem ti m…“,  pa mi nekako baš bilo lepo da u ime toga odgovorim „hvala takođe“.

Imam dug jezik, koji je doveo do još dužeg spiska neprijatelja. Ja sam kriva što kažem da su kurve gospođe u odnosu na ovo što se zove elitom, da su lopovi koji obitavaju u zatvorima fina gospoda u odnosu na ove nabeđene mafijaše na slobodi, a koji se sada zovu kontroverzni biznismeni. Kriva sam što ne umem da živim u vremenu kada su poremećeni svi sistemi vrednosti i gde se kao pijan plota držim istine satkane od činjenica. Kriva sam po mnogo osnova, ali ne kažnjavajte me stikerima u obliku srca, jer to može samo infarkt da mi izazove.

U Novu godinu sam ušla sa nelagodom zbog jedne tuge koja mi srce slama, zbog jedne podeljene brige i suza tokom razgovora i neće knedla iz grla nikako. Onda sam danas dobila radosnu vest. U zemlji apsurda jedan čovek je dobio posao koji je odavno zaslužio. Nije on dobio posao od kog će obogatiti, on je dobio dostojanstvo i mogućnost da svojoj porodici priušti neke sitne radosti.

Posavetovao mi jedan fini čovek, kada sam ga upitala šta da uradim povodom pomenute knedle, rekao mi je da se molim. Valjda se nekako podrazumeva da ja to ne radim, možda ne delujem dovoljno bogugodno pa me morao opomenuti da je molitva lek. Oprostiću mu u duhu hrišćanstva, jer valjda su predrasude deo ljudske prirode.

Želim vam da ne budete malodušni, da ne budete ravnodušni, da se ne delite već razmnožavate, da se ne molite da se molite, da se volite i dozvolite da vas vole i da nađete svoj mir u vremenu sveopštih nemira.

Život su ljudi, prigrlite čoveka pored sebe i onda će se onaj čovek u vama osetiti toplinu zagrljaja.

P.S. Napominjem da je autorka ovih redova pod terapijom, jer ni virus nije zaboravio da joj pošalje čestitku.