Svi znaju ko koga jebe, a ne znaju da komšija zlostavlja ženu

Život u provinciji izgleda kao feed na društvenim mrežama samo uživo. Lokalna prodavnica, ambulanta, pekara ili kafić su mesta gde možete čuti šta se kome dešava u životu, bez prava da vas ne interesuje.

Što bi rekla moja komšinica Borka, opisujući moju sledeću „junakinju“:

„Ta ti zna koje kuče s koje, se u koju malu jebe!“

Sticajem nesrećnih okolnosti, ovog nazovi neradnog dana kada sve osim državnih i gradskih institucija radi, naleteh na nju. U punom sjaju, iako je rano jutro, šminka besprekorna, lažna garderoba usklađena od glave do pete, telefon najnovije generacije u ruci. Žali se na mamurluk, kaže slavio komšija sinoć rođendan, oteglo se.

Diskretno bacam pogled na sat i kažem da se žurim. Ona me nimalo diskretno hvata za rukav jakne i zaustavlja. Okreće se oprezno, iako nema žive duše oko nas, pa kreće tišim tonom:

— Ma jesi čula da se ona medicinska sestra dohvatila s onim doktorom što ga stranka postavila za načelnika? Uspijuša jedna, može otac da joj bude, sram je bilo. Jedva čekam da joj muža sretnem — onakvog čoveka da zameni s onim što i da oće ne može da je „onodi“ — reče žena u jednom dahu.

Prvo sam je bledo gledala, pa pokušala da povežem neka lica s nekim delima, ali mi nije bilo najjasnije. Ipak, iz malog mozga mi se oglasio sopstveni glas:

— Odakle znaš da ne može? — zgroženo sam se trgla kad sam shvatila da sam to izgovorila naglas.

Komšinica se glasno nasmejala, ne brinući da li nas neko čuje, pa me pogleda s visine — prosto prekorno.

— Ajde, bre, ne pravi se naivna. Ti kao nemaš pojma da smo on i ja bili zajedno? Pa to ceo grad zna — reče ona sva važna, pa nervozno pogleda u telefon i reče da žuri, ima „zakazane nokte“.

Stresoh se od jutarnjeg mraza i od same sebe, priznajem, jer sam shvatila da razmišljam ko je medicinska sestra. Za matorog doktora nisam imala dilemu.

Ulazim u lokalnu pekaru. Gužva.

Čujem mnogo srdačnih pozdrava, pušački kašalj, ne vidim ga, ali znam da je tu negde komšija Bora. Čujem malu Maju koja je večito ljuta na majku koja pokušava da joj ugodi. I nekako mi bi toplo oko srca. Volim tu sigurnost i toplinu koju nosi život u malom gradu, uprkos tome što smo svi pomalo ona koju Borka pominje na početku teksta.

Onda spazih nju u uglu, sakrivenu iza frižidera u kome je uredno poređan jogurt. Pokušala je da bude neprimetna, ali nije joj baš uspelo, s obzirom da se u Vranju, u pekari u Karađorđevoj, retko sreće žena sa naočarima za sunce koje pokrivaju pola lica — i to oblačnog jesenjeg jutra.

Oči su joj pokrivene, ali natekla usna me podsetila na činjenicu da je sve češće srećem pretučenu. Kao da se više i ne trudi da sakrije podlive i modrice.

Zatražila je dva hleba. Prodavačica ju je usluživala spuštenog pogleda. Razgovor je najednom prestao. Svi kao da su u trenutku morali  da gledaju u telefone ili da traže nešto u torbi. Žena je zgrabila kesu, ostavljajući ruku koja joj je pružila kusur da ostane u vazduhu, i bukvalno izjurila iz pekare.

Prodavačica je duboko uzdahnula i procedila kroz zube: „Crkao dabogda.“

Onda nešto glasnije rekla:

— Ko je sledeći? Izvolite, komšija…

I za tren, ponovo žamor. Prepričavali su se tračevi, ljudi su se smejali, kao da Sanja nije ni bila tu, sa pocepanom usnom i modricom na oku.

Svi smo znali, ali smo ćutali.

Svi smo znali, ali smo valjda smatrali da je to njen izbor.

Svi smo znali, i dan-danas znamo, a pravimo se da nije tako.

I sram nas bilo.

Vraćala sam se potpuno poražena. Stajala sam ispred njene kuće, nemam pojma zašto. Otišla sam. Tačnije — pobegla sam.

Kao i svaki put kad je vidim, pitam se: Da li je nekada prijavila? Da li se nekada požalila? Da li će nasilnik nekada odgovarati?

Ali, samo to.

Znam da joj moji unutrašnji monolozi nisu od koristi. Znam i da joj ne mogu pomoći.

Jednom sam probala da spasem ženu, prijavila sam.

Policija je sedela dvadesetak minuta na mojoj terasi i ispitivala me kao da sam kriminalac, dok je za to vreme, na očigled svih nas, komšija jurio ženu ulicom i gađao je papučom.

Čuvari reda i mira su bili posebno zabavljeni tom situacijom i ispričali mi kako oni znaju da „ona ima švalera“.

Tada sam sebi rekla da me se ne tiče. Da ću okrenuti glavu i praviti se da ne vidim. Na sreću, njih dvoje više nisu zajedno.

Spasila se ona, ili su se spasili skupa,  ne znam. I ne tiče me se. Ali jedno zasigurno znam.

Citiraću ponovo komšinicu Borku, koja psuje sočnije od mene — iako joj padeži nisu baš uvek pogođeni, srž jeste:

„Poslatko je da se priča od jebanje, nego od tepanje.“