Uskoro ću napuniti 44 godine. Ako me pitate da li se hvalim ili žalim, ne bih mogla da vam kažem. Verovatno bi adekvatan odgovor bio – i jedno i drugo. Dosta toga je stalo u ovu brojku, mnogo suza, ali nešto više smeha, mnogo tuge, ali ipak više radosti. Dobitke i gubitke odavno ne brojim, kao ni bezuspešne dijete.
Šalu na stranu, suma sumarum, ne bih ja tu mnogo toga menjala.
U periodu kada sam postala majka, prestala sam da budem ćerka (ako je to ikako moguće). Lav je došao, tata je otišao. Poludela sam u tom haosu i hormonskom rasulu, srećna i tužna raspala sam se na sitne komadiće, a opet niko to nije video.
Imala sam jedan, uslovno rečeno – tehnički problem. Nisam mogla da plačem. Presušile su mi oči. I u toj agoniji želela sam samo jedno: da mogu da se isplačem kao čovek. Ali, ne. Ja sam izabrala da glumim jaku ženu i glumila sam za Oskara.
Život u malom gradu nosi brojne beneficije, pa sam tako ja, na nagovor rođenog muža, a kada sam tako savršeno jaka počela da se gušim i imala upale grla jednom nedeljno, završila u noćnoj smeni prijateljice koja je po zanimanju psihijatar.
Evo, već u svetlu rođendanske brojke, 4 godine pokušavam da se setim o čemu smo nas dve pričale, čini mi se satima, da li je ona pričala ili ja, a jedino čega se sećam je broj ispušenih cigareta i činjenica da sam plakala čini mi se satima. Nisam je pitala, verovatno se i ne seća šta je bio okidač, ali ljudi moji, kakav su blagoslov bile te suze, to vam ne mogu rečima opisati.
Sve u svemu, onda sam paralelno sa učenjem deteta da jede i hoda učila sebe da plačem, da budem tužna i da je u redu da imaš podočnjake od neprospavane noći.
Tako je Gospođa savršeno jaka na pragu četvrte decenije postala plačljivica i uživala u svakoj suzi. Upravo sam se vratila da ponovo pročitam ovo „uživala u svakoj suzi“, jasno mi je da ne zvuči baš normalno, ali je tako bilo.
Desila se ona korona, desilo još mnogo toga vredno plakanja, ali ja to nekako opet nisam mogla protokolarno da radim. Znate ono – na sahrani plačeš, na svadbi pevaš. Prosto nije moglo, ali nisam odustajala od suza. Međutim, bilo je to u moja četiri zida. Krajem prošle godine plakala sam na javnom mestu, plakala sam danima i danima zbog toga što gore pomenuta brojka pokazuje da sam bliže klimaksu, pa sam mnoge stvari primila k srcu više nego što je nužno.
Elem, u tom ličnom haosu, nisam stigla da plačem nad kolektivnim nesrećama koje su nas zadesile, birala sam da ne plačem jer sam smatrala da nije vreme. I tako, dan za danom nisam besna, nisam ljuta, ne nerviraju me nepravde, ne dodiruju me ljudske sudbine, samo sam ljuta na obilje mržnje koje osećam sa svih strana.
Šta je spopalo ovaj narod, nije mi jasno? Provalila sam da se neki ljudi i venčavaju iz mržnje, da putuju iz mržnje…
Kopka me to što su mi opet presušile oči! Da li je vreme da nepušač ponovo ode na partiju razgovora kod prijateljice koja zna gde se pali “prekidač za suze”?
Mirjana Bobić Mojsilović bi rekla „Suze su ok“, a ja bih dodala – štaviše, suze su lek.