Ko o čemu kurva o poštenju …

Ko o čemu, kurva o poštenju, baba o uštipcima, a ja o ljubavi i težnji da se svi naši nemiri stope u jedan mir.

Znam da je prosto nemoguće ovih dana misliti o drugim stvarima kada nas aktuelna dešavanja stežu sa svih strana, u nekima se budi adrenalin, u nekima strah, u nekima bes, meni malo, malo pa zasuzi oko.

Mnogo smo mi namučena genaracija (desetak godina gore – dole), nikada nismo bolovali od „svejednosti“, nikada nismo živeli, a da nam nije nešto pretilo: sankcije, bombe, pandemija, malo, malo pa neka revolucija i tako, čini se, u nedogled.

Satkani od želje za boljim sutra, razapeti između odluke da odemo, a sa druge strane nesvesno zadojeni patriotizmom, ostajemo, tavorimo i mučimo muke takozvanog „nebeskog“ naroda čiji prestavnici liče na ptice koje nikada ne polete.

U tim kolektivnim borbama za platu, za opstanak, za stan na kredit, za deset dana u Paraliji, za novi polovni auto, za ekskurziju na rate i markirane patike za decu kupljene zahvaljujući administrativoj zabrani… nestali smo.

Nestali smo MI koji smo u četiri zida, bilo da nas je dvoje, troje ili desetoro, ugasili smo se kao najbliža prirodna zajednica – porodica.
Utihnuli su nam nedeljni ručkovi, domaća supa, meso, pečeni krompir, salata i obavezni koh, pita od jabuka, vanilice ili štrudla, kafa uz koju se ogovara uža i šira familija i pravi retrospektiva nedelje za nama.

Sveli smo se na porodične viber grupe, oslonjeni na Glovo koji će nam doneti hranu iz „proverenih“ restorana, počeli smo da glumimo normalnost da nas deca ne provale. Iako negde u podsvesti znamo da, mada nas ne razumeju, nas i te kratke „pro forme“ razgovore, oni nas osećaju.

Nedelja je dan za koji se nekada živelo. Nedelja je danas neki vid predigre za ponedeljak koji retko kada donese dobro i zbog toga tenzija guši svaki pokušaj povratka korenima i ukusima detinjstva, kada smo jeli na uštirkanim stonjacima i iz porcelanskih tanjira. Prali smo ih s ljubavlju, brisali i odlagali do sledeće nedelje, a ne poput robota trpali u mašinu za suđe.

Mašina za pranje suđa, mašina za pranje veša, mašina za sušenje veša, mikrotalasna za podgrevanje gotovih jela, pegla na paru, mikseri, šejkeri, a nismo ni svesni da smo mi postali mašine čiji je zadatak da pritisnu dugme na pomenutim uređajima i da ne uživamo ni u čemu. Pitam se koliko nam to olakšava život, ali zaista.

Nedeljom smo se kupali (vidim da se smejete) onako ritualno i važno, pripremali se za nedelju pred nama, gledali smo „Bolji život“. A sada nemamo snage ni da se istuširamo, a ni želje da maštamo o boljem životu.

Izvinjavam se što je ovaj blog koji bolje da se zove „beg“ pisan u množini, ali on je rezultat razgovora sa ljudima, onim normalnim, onim (ne)umornim, onim mislećim, uostalom, onim mojim. Malo njih se nije razbežalo, ali ima ih, tu su i da pričamo o ovakvim nedostajanjima, a oklizne se i koja tema o nadanjima, što znači da nismo još uvek digli ruke od svega.

Vratimo mir u svoja četiri zida, a onda taj mir iznesimo van kad pređemo kućni prag, jer čini se da predugo radimo obratno.