Dobar dan! Ja sam Jelena Stojković, imam 43 godine, nisam alkoholičarka, nisam narkomanka, ja sam žena koja se rodila u Jugoslaviji, u tadašnjoj autonomnoj pokrajini, kasnije svetoj srpskoj zemlji. Danas živim u Srbiji i nije me sramota što sam neurotičarka.
Kada sam se rodila, tata je bio u rezervnom sastavu policije. Bilo je neko sranje i nije me video par dana. A kada sam polazila u školu, deca albanske nacionalnosti su „otrovana“ vodom koju smo pili i mi nealbanske nacionalnosti, ali na nas ta voda sa školske česme nije delovala. Prvog dana škole se sećam kao kroz maglu jer je bilo puno policije, puno buke i puno straha.
Još jedan detalj mi prolazi kroz misli, kako smo u mom rodnom gradu, dok sam bila tinejdžerka, preferirali korzo, mi sa jedne strane ulice, Albanci sa druge. Nismo osećali tu, kako bi današnji mediji rekli tenziju, jer tenzija je bila sastavni deo naših života.
Osamnaesti rođendan nisam proslavila, bar ne onako kako valja. Bio je to jun, dan kada su prestale da padaju bombe, a mi smo se pakovali i bežali nekud, privremeno ili ne… Sećam se majke kako se u hodniku okreće oko sopstvene ose, prebrojava nas i odlučuje da je najvažnije da ponese našu medicinsku dokumentaciju.
Tata je ostao, mi smo otišli. Tata je bio kidnapovan, i spletom srećnih okolnosti pušten posle par dana. Umro je tata od raka pre šest godina, mnogo posle tog nesrećnog dogođaja. Umro je od raka zvanično, nezvanično poput mnogih njegovih prijatelja, umro je od muke jer je morao da ode i počne iz početka.
Imao je godina koliko i ja sada, stan, posao, ženu koju voli, troje dece i bio je trener iz hobija, a onda odjednom nije imao ništa, osim traume iz perioda kidnapovanja. O tome nikada nije pričao, sem kada je svedočio pred Specijalnim sudom, a pitanje je i da li je tada sve rekao.
Elem, prva godina na fakultetu. Cimerka i ja smo delile jednu čokoladu, jedan markirani džemper, mnogo tajni i strast za promenama, jer nam je bilo preko glave Slobodana Miloševića. Bile smo deo studentskih demonstracija, mnogo smo hodale na protestima, verovale smo Zoranu Živkoviću koji nas je predvodio i bile srećne kada je tadašnji protest podržao Đorđe Balašević. „Pobedu“ smo dočekale u vozu – ona na putu za Leskovac, ja na putu za Vranje.
Sada, kada vidim ovu dečicu kojoj mogu majka da budem, osećam se kao tog hladnog oktobra, i srećno i tužno, uplašeno i odvažno. Verovala sam da je to to. I činilo se da jeste, kada je prestalo da nas zanima, kada smo se vratili kolokvijumima, ispitima i ljubavnim jadima.
A, onda su nam ubili premijera i opet je sve krenulo nizbrdo. Zatim su neki drugi ljudi odlučili da dođu na vlast tako što su demonstrirali. Bio je to neki drugačiji (polu)svet koji je tom prilikom krao markirane patike po buticima, sedeo na stiroporu, kleo se da neda Kosovo na koje nikada nije kročio. Činilo mi se da je u redu, jer nekako se u mom životu podrazumevalo da se vlast menja na ulici pošto su izbori za amatere. Elem, ti isti su došli na vlast i sada se zgražavaju kada neki novi klinci protestuju na ulicama jer žele da oni odu sa vlasti…
Zovem se Jelena Stojković, zavisnica sam od ispravljanja nepravdi. Večiti protestant protiv svega i svačega, pravdoljubac i budala, ali i dalje uspevam da zaspim bez tableta za lepo ponašanje.
Moj lični interes je opšte dobro, moj greh je što nisam otišla iz zemlje koju najviše na svetu volim, kada je imalo smisla i kada bi mi neko dao priliku da perem čaše u nekom restoranu. Odnos između mene i domovine je kao u lošem braku, ona me zlostavlja, ali ja je volim i ne umem drugačije. Živim u začaranom krugu i znam da nisam jedina.
Imam 43 godine i verujem da mogu sve iz početka, ali sa druge strane, svesna sam agnostičkog smisla sopstvenog verovanja. Dobrog čoveka loša vlast neće promeniti, a ne mogu da se otmem utisku da su se mnogi promenili.
Sada od života želim samo jedno – da moj osmogodišni sin ne mora da demonstrira u svojim studentskim danima, kada je već to radio dok je bio u mom stomaku.
I da vam kažem jednu stvar, a smatram je važnom: ako ste birali da nemate mišljenje, ako ste bili stava da je pametnije ćutati, ako ste se bojali, jer zaboga samo vi imate decu koju hranite, ako ste bili apolitični (reč koju bi trebalo zabraniti), onda ne progovarajte ni sada.
Tužno je i smešno, toliko puta već i viđeno…
❤️