Vidim da su nedeljni ručkovi, odlazak kod bake na selo i supa koja se puši iz keramičkih tanjira postali instagramičniji od fotografija iz fensi restorana, gde se na ogromnom tanjiru nađe 30 grama hrane i jedan zeleni listić.
Dok ispijam jutarnju kafu, razmišljam da li se nedelja kao takva ponovo vraća u modu. Nekada se znalo — ako tri devojke prošetaju „leviske“ iz konzervi kupljene u Turskoj ili Trstu, ubrzo će ih nositi armija devojaka. Danas su društvene mreže postale reper za modu kao društveni fenomen.
Možda je to moj lični utisak, ali čini mi se da se Srbija vraća među šljive, beži iz „Beograda na vodi“ i ispumpava botoks. A možda je algoritam samo prepoznao moje najdublje želje i servira mi takve slike.
Kafa u krevetu, skrolujem i kačim srca na nasmejana lica. Potom prelazim na Facebook — nekako mi ta mreža deluje generacijski bliža, kao kafana u kojoj sede stariji, ali gde mi je ugodno jer su „moji ljudi“ tamo. Neki se udaju, neki se vesele, neki tuguju. Jovana Jeremić opet pokazuje vereničko prstenje. Uhvatim par zanimljivih sitnica na humanitarnim licitacijama i to je sve. Ništa spektakularno.
Dete i muž deluju zadovoljno — jedan pilji u TV, drugi igra Sony. Doručak može da sačeka. Potrudila sam se da svoju nedelju sačuvam: da okupim porodicu za stolom, da se hrana kuva, krčka i prži, da opeglam, napravim palačinke ili koh, pročitam knjigu koju čuvam samo za vikend, posvetim se cveću i na kraju zaspim od umora, sa naočarima na glavi i knjigom u ruci.
Jedino što nisam uspela da sačuvam jeste ritual listanja jutarnje štampe. Dnevne novine, nedeljnik, ukrštenica ili ženski časopis. Miris papira. Prestala sam da kupujem — nekada me mrzelo da odem do kioska, često sam čula „to više ne izlazi“. Ženski časopisi pretvorili su se u emisije Sanje Marinković: reklame i žene koje nikada ne stare. Digla sam ruke.
Sećam se: tata dolazi iz pekare s vrućim hlebom, Politika–ekspres i NIN za njega, Bazar za mamu, Politikin zabavnik za mene. Oni piju kafu u nedogled i razmenjuju novine. Zvoni fiksni telefon, baka nas poziva na nedeljni ručak. Niko tada nije mogao da nasluti da će unuci s bakama ćaskati na Viberu, dok mi „novine“ čitamo po internetima, ne ispuštajući telefon iz ruke.
Tako i ja ovog jutra, boreći se sa prolećnim umorom i nemirom, nakon društvenih mreža uz dopunjenu šolju kafe krećem da „čitam novine“ — tačnije, da se zgražavam kao babe nad pornićima.
Samo u Srbiji može da se legalizuje i u kolokvijalni govor uđe „starleta“ i „bivši muž pevačice“. Samo kod nas se prostitucija naziva „elitnom“, a ljudi kojima je mesto iza rešetaka postaju „kontroverzni biznismeni“. Slikaju se sahrane, pa sedam dana, pa četrdeset dana. Vesti se ne mogu naći, jer je polusvet bitniji od cene nafte, rata ili inovacija u medicini. Državna politika u medijima ne postoji, postoji samo ono što se servira — kao nekada topla pileća supa za nedeljni ručak.
Nekada su se mediji utrkivali da budu drugačiji, sada se takmiče da budu isti. Botoksirana Lepa Lukić održala je koncert — jedina vest koja me je naterala da pročitam više od naslova.
Vraćam se na Instagram. Neverovatno, ali realniji je od medija.