Ima tako nekih dana obojenih nestvarnim bojama sreće. Nisu to oni specijalni dani kada si neminovno srećan – prvi poljubac, venčanje, rođenje deteta – već obični dani, od vasione pro bono dobijeni. Što sam starija, sve ih češće dobijam ili bar umem da ih cenim. Računam, možda su se dešavali i ranije, ali ja nisam imala kad da primetim, jer sam stalno negde jurila. Nedavno sam pričala sa ženom koja je napisala recenziju za moju nerođenu knjigu (moram da priznam, recenzija je bolja od knjige) i neminovno se nametnuo razgovor o rokovima, datumima i žurbi. Jao, ljudi moji, kako je iz mog malog mozga (postojanje i upotreba velikog u mom slučaju je krajnje upitna teorija) krenulo sevanje, a reči su klizile. Nema rokova! Ceo život mi je bio u rokovima, datumima, satima, projektima…Nisam mogla ni da vodim ljubav spontano, već sam morala da tempiram vreme ovulacije da bih rodila dete. Dakle – nema rokova, bar ne onih koje sam sama sebi nametala. I tako, u tom „nema rokova“ sistemu, počela sam da pre roka završavam ono što nije na listi prioriteta. Počela sam da se ne javljam na telefon odmah i sad. Računam: ako negde gori, goreće i bez mene. Pokazalo se da nisam vična gašenju požara, ako me razumete. Od ostalih bezobrazluka izdvajam da kafu mogu da popijem i vruću, a ne uvek hladnu, da sam problem prašine rešila tako što, kad uđem u kuću, skinem naočare – ono što ne vidiš, ne postoji. Bili su to takvi dani, s početka priče. Samo sam gledala osmehe, uživala u ljubavi, hrani, kupanju i sunčanju, zalivanju travnjaka i kupovini. Prosto sam mogla da osetim miris sreće. Nisu me uznemirili ni propušteni pozivi, ni poruke, ni mejlovi, ni fudbal, ni milion storija sa koncerta Jelene Rozge. Ama baš ništa me nije iznerviralo – i to stanje, da se razumemo, bezmedikamentnog je karaktera. A sve je krenulo od jednog susreta sa čovekom koga ne mogu nazvati prijateljem, ali nekim ko mi je drag, sa kim mogu da divanim, sa kim sam delila televizijski prostor i koji je na hiljadu načina svoj. Sreli smo se u kafiću. Delovao je drugačije, pripisala sam to jebenim klimatskim promenama i činjenici da na plus 40 svi bauljamo po gradu. Prišla sam mu sa osmehom, pitala kako je. Rekao je da nije baš sjajno, da treba da ide na zračenje…Uh! Nisam uspela da sakrijem nalet emocija, morala sam do toaleta da se prisaberem, da preradim sve te gubitke, strahove i ljudske muke, pa da se vratim i porazgovaram sa čovekom. Znam da će biti dobro, nekako osećam to dobro, ali opet brinem. Danima mi je u mislima i molitvama. Verujem da svako od nas u ovom trenutku ima bar nekog o kome brine. Koliko god ovo što sam ispričala zvuči strašno, deo je svakodnevnice. A meni je bio šamar od kog mi još uvek bridi obraz. Prošlo je nedelju dana od susreta, a ja sam odlučila da živim, umesto da čekam da završim uvek nešto novo da bih mogla da počnem nešto drugo. Svako veče se onesvestim od umora, umesto da zaspim.Noćas, na kraju ovog vikenda, negde podsvesno se spremam za ponedeljak, čije ime samo po sebi znači stres. Ali se nadam da ću uspeti da pevušim neki evergreen dok mi skaču po živcima brojni pacijenti – a ja, pošto nisam lekar, nemam pravo da ih tako zovem.
