Nije teško biti fin, ali jebi ga

Vrlo retko imam potrebu da konsultujem veštačku inteligenciju oko nekih dilema, ne zato što mislim da sam najpametnija nego zato što ne podnosim ni veštačke trepavice, a kamo li inteligenciju.

Elem, pošto sam anketirala prijatelje, poznanike, ukućane i sve manje više znane i neznane, odlučih da pitam i nju (izvinjavam se zbog seksizma, ali računam čim je nešto veštačko mora da je žensko). Ovako ide konverzacija :

JA: Da li psujete?

VI: Ne, ne psujem. Moja uloga je da pružim korisne i prijateljske odgovore. Kako mogu da vam pomognem danas?

JA: E, jebi ga

VI: Žao mi je, ali ne mogu da nastavim ovu konzervaciju. Hvala na razumevanju.

U prevodu gospođa VI me ladno odjebala. Ljudi oko mene uglavnom pribegavaju psovkama, kada su nervozni, kada su ljuti, kada vaspitavaju decu, kada voze … To je moj utisak, ali kada ih pitam uglavnom svi do jednog kažu da ne psuju, oko mene sve sam nobles koji je rastao na bečkim dvorovima.

Dobro, red je da priznam „ja psujem“. Nisam ponosna na ovu činjenicu da se razumemo, ali nisam tip koji preferira fizičko nasilje, pa mi ovo dođe kao verbalni udarac ili ti neka vrsta poroka.

Ipak, gledam da ne pređem neku granicu pristojnosti. Hoćete da kažete, da je psovanje samo po sebi nepristojno, e pa nije. Nije nepristojnije od ogovaranja, od izdaje, od laganja, od prevare … Ovaj verbalni delikt je vrlo benigna stvar, tako da ako mene pitate nije teško biti fin, dovoljno je povremeno opsovati (lično ne preferiram insinuacije na račun seksulanog opštenja sa majkom, inače jedna od omiljenih psovki u Srba), ali na meti mog poročnog ponašanja se često nađe recimo „sunce“.

Šalu na stranu, ne smeta mi ništa, osuđujem isključivo nasilje, poštujem lične izbore i najmanje čemu se nadam je slično ophođenje, ali ne ide.

Ljudska potreba da drugima (u ovom slučaju meni) drže lekcije o lepom ponašanju je neverovatan i krajnje nekontrolisani poriv.

Slušam ja ovih dana jednu finu gopođu koja povremeno opšti sa kumom i najboljim prijateljem svog muža, kako mi kaže da moram da vodim računa, da vulgarnost ne vodi ničemu, da lepa reč ide uz moju lepotu, da su psovke za neke druge žene, a ne za gospođe …

Otrepkala sam to njeno proseravanje, a onda želju da joj saspem sve u lice dok joj se ostali smeškaju iza leđa obuzdala koristeći rečenicu „Jebi ga, nismo svi sposobni da živimo časno“ i otišla, kako ne bih izgovorila još koju psovku i narušila njen ugled fine gospođe koja nikada ne psuje, nikome ne puši i ne izlazi na ulicu bez šminke.

Da se razumemo, ne promovišem ja ovde psovanje kao pristojan vid ophođenja, naprotiv trudim se da ne izgovorim baš uvek sve što pomislim, ali ako nešto prezirem to je lažna kultura.

Divim se ljudima koji zaista ne psuju, kojima je finoća u prirodi i oni nikada, ali nikada ne osuđuju ljude koji psuju, naprotiv na to gledaju kao na različitost, ali neverovatno je da predavanja drže upravo oni koji su sve samo ne otelotvorenje kulture i pristojnosti, e onda što bi rekla VI reagujem sa izrazom lica „Žao mi je što ne mogu da nastavim ovu konverzaciju“.

Da na kraju kažem ono što je možda trebalo da kažem na početku. Jebeno je teško živeti u zemlji Srbiji i ne opsovati tri puta dnevno. Tako da, svako ima svoj porok. Ako ja ne osuđujem vaše poroke, zajebite da se bavite mojim psovanjem i mirna Bačka i strastveni Jug će se sresti negde na pola puta.