Neki željni hleba, neki željni snega, neki željni ljubavi, neki željni mira, neki nemira, neki željni svega…
Nemojte se smejati, ali volela bih da sam Deda Mraz i da dobijam pisma umesto računa (jer jedino to nalazim u raspalom poštanskom sandučetu), pa da znam šta ljudi žele i da još mogu da im te želje ispunim, upregnem irvase i krenem sa vrećom punom upakovanih želja.
Ima tu jedan tehnički problem koji mi zajebe ovo maštanje, a to je činjenica da teško ovo dupe može da prođe kroz neki odžak, a da se ne zaglavi, tako da…
Šalu na stranu, nagledala sam se u svom životu mnogo ljudskih muka, što spletom okolnosti, karmom, sudbinom ili ti što bi rekla baba- tako sam nakađena. Srećom pa je broj muka srazmeran broju srećnih trenutaka, ali muke ostaju nekako urezane, valjda kao lekcije koje su tu da te trgnu čim postaneš razmažen i bahat do te mere da prestaneš da želiš.
Iskreno verujem da su ljudi koji ne umeju da žele baš takvi i nisam sigurna da su srećni, ali ko sam ja da sudim o tuđoj sreći. Fokusiraću se samo na sopstvene želje.
E, sada, priznajem, neke podrazumevaju par godina robije, neke su perverzne, a čitaju me i mala deca i veliki smarači, pa ću ih prećutati, tako da ću se usredsrediti na one društveno prihvatljive.
Mir u svetu prepustam misicama, moj um nema tu širinu, a folder u glavi u kojima čuvam informacije mi govori da ne lupam. Da svi budemo zdravi, opet jebeni folder, ali da ima leka za bolesti naše – e to jako želim.
Želim sneg, nisam ga nikada volela, sama sam sebi zvučala kao onaj Bosanac u Kanadi kada očajno priča da opet pada „ovo belo govno“. E, sada želim onaj lep sneg koji škripi pod nogama, od koga je moguće praviti Sneška Belića i metnuti mu Metalac tufnastu šerpu na glavu, ali da se ne istopi.
Dalje, želim da napravim novogodišnju tortu od šest kora i pucam od ponosa dok ližem nož za mazanje, nakon završnog fila od čokolade.
Želim da odgledam bar jedan deo „Hajde da se volimo“, da bacim pogled na onu epizodu „Žikine dinastije“ kada se Marija i Boba vole najviše na svetu i da prevrnem očima kada vidim da se i dalje emituje „Sam u kući“.
Želim da vidim detetov izraz lica kad provali da je Deda Mraz pročitao njegovo pismo. Od konkretnih stvari želim novi zlatni Monin novčanik (takav nemam u kolekciji iako su bezobrazno i nepotrebno skupi, ali šta zna strast šta je cena) i nadam se da će muž umeti da čita između redova, a dobro bi mi došla i nova Majićeva knjiga.
I želim da ne seckam sastojke za rusku salatu i postavljam švedski sto, jer hoću da smršam…
Da ne zaboravim, želim da umesto mene neko sredi policu sa knjigama (neki glupi prednovogodišnji ritual koji sam sama sebi nametnula) i želim nemoguće – da ne čujem petarde i vatromete jer koncept „mir u svetu“ za koji se zalažemo deklarativno, prožet sujeverjem od kog navodno zaziremo i početak godine uz pucanje, ne idu zajedno.
Ovaj blog nema neku duhovnu, humorističku, ni književnu vrednost, nema ni ambiciju da to postane. Ovaj blog je lista želja u kojoj staju svi strahovi od spoljnjeg sveta koji su mi se uselili u srce i um ove godine. Zbog toga je ovaj blog virtuelna želja da strahovi nestanu, baš onako kako su i nastali.
Zbog toga, želim da ponovo verujem, želim da ponovo volim, želim da se bez straha emotivno ogolim pred ljudima, a da se niko nad tim ne zgražava, a vama želim da želite jer šta zna razum šta je želja.