„Cogito, ergo sum“, filozofski iskaz Renea Dekarta, u eri tehnološkog napretka dobio je novu dimenziju, koja, nemam pojma kako bi zvučala na latinskom, ali na srpskom bi to bilo „Mislim, dakle, ceo dan jedem go… po duštvenim mrežama“, da prostite.
Sebe sam do nedavno smatrala reprezentativnim primerkom ove parafrazirane filozofske misli. Kažem do nedavno jer sam u jednom nestvarnom momentu imala potrebu da se ućutim, a to se dogodilo samo tada, za moje 43 godine.
Elem, kao i svaki prosečan Srbin, ja sam imala mišljenje o svemu, logično – najpametnije. Razumela sam se u politiku, ekonomiju, prava, ekspert sam bila za google dijagnostiku svih oboljenja, ekspert za muško – ženske i druge emotivne odnose, ma jedan džuboks mudrosti potkrepljenih skromnim životnim iskustvom, jer me život nije baš mazio, naprotiv, budila sam u njemu želju da me bičuje.
Moram priznati da sam imala problem sa fudbalom, ali sa malo truda i reprezentaciju bih bolje sastavila od selektora, kao da je to neka filozofija.
Onda su me jednog jutra probudile vesti, što nije ništa spektakularno jer vesti su moj posao. Komentarišem ih i prepričavam pospanom mužu pre nego što pošteno oči otvorim. Tog jutra je sve bilo čudno, vesti nisu bile dobre (priznaću vam nešto – vesti koje nisu dobre bude neku vrstu adrenalina kod novinara). Toliko nisu bile dobre, da sam osetila Ništa. Baš tako. Ne da nisam ništa osetila, već sam osetila sam jedno veliko Ništa. Držala sam u jednoj ruci telefon, u drugoj tablet, bio je uključen TV, ja sam ćutala. Desio se Ribnikar! Ne mogu ni sada da to drugačije nazovem osim „Ribnikar“… Ćutala sam danima, nisam plakala, nisam brinula, nisam pisala ništa na društvenim mrežama, nisam čitala, nisam želela da znam… Nekako sam detinje gledala na to, smatrala sam, ako ne pratim i ne brojim mrtve i ne gledam lica roditelja, onda se nije desilo. Preskakala sam vesti u medijima na tu temu mnogo dugo, sve do trenutka kada sam slučajno, jednog sličnog jutra, odgledala neki dokumentarac u kome su govorili roditelji.
Isplakala sam sva ćutanja ovog sveta, osetila sam fizičku bol, postala svesna. A onda, nakon tog dana, opet sam spakovala to i ubacila pod tepih emotivnih ludila i odbila da mislim i sećam se, sa onom dozom sebičnosti koja mi uglavnom nije svojstvena, ali priznajem prošla mi je kroz glavu misao da to nisu deca koju poznajem.
Onda, Novi Sad! Opet biram Ništa, ovoga puta ne pod tepih, već ispod parketa pa preko tepih, pa peko tepiha fotelja. Biram da ćutim, nekako mi nepristojno da govorim o tuđoj muci i oplakujem ljude koje nisam poznavala, mada iskreno, ne osuđujem one koji su imali potrebu da to rade.
Desila se danas Hrvatska! Ljudi moji, koliko je mene to potreslo, koliko je mene to pogodilo koliko je strašno u šta smo se pretvorili. Svi naslovi danas su ustvari oni koje sam izbegavala i postali su razlog da prekinem misaonu apsistenciju.
Dakle, priznala sam sebi – nije strašno izneti svoje mišljenje, kurvinski je ćutati i čekati, pa onda kazati „bolje je što se nisam izjašnjavao“.
Rekla sam u prošlom blogu da ozbiljno osuđujem političku pedofiliju, maloletnicima nije mesto ni na kakvim protestima, podrškama i sličnim okupljanjima, pa ako mene pitate ni na fudbalskim utakmicama. Studenti nisu izmanipulisani već sjebani zbog nekog svog pristupa „Ribnikaru“ koji ih je slomio. Prosvetari su degradirani, medicinari su azganisali (guglajte, mrzi me da prevodim), a opet i među njima ima onih koji su poniženi od strane ovih sa političkom potporom, a koji prodaju svoje usluge u svakom podrumu zvanom privatna ordinacija, a koja radi na foru biletarnice za kupovinu ulaznice za ulazak u državni sistem. Od policije ne očekujem mnogo, na redu je sudstvo i tužilaštvo, mada znam da i njima ne cvetaju ruže…
Dakle, ne govorim o smeni vlasti jer od kako imam pravo glasa, ona se desila samo jednom. Ostalo su bile povremene rokade istih ljudi, ali ne i dublje i korenitije promene sistema koji će isključiti političku podobnost. „Stručnost ispred politike“, neka ne bude izlizani politički slogan već društveni „Oče naš“. Mislim na promene u nama i sa nama.
Zbog svega i svih, molim vas budite ljudi i ne dozvolite da budemo naši ili njihovi. Ne udarajte na svog kolegu jer voli vladajuću stranku, ne mrzite devojčicu iz komšiluka jer su je „roditelji poslali da studira, a ne da protestuje“. Budite iskreni i glasni u iznošenju stavova, ne budite oni koji lajkuju, jer znam da se svaki lajk broji i računa, ali olakšajte dušu i kažite šta vas boli i šta vas mori. Ako vam je dobro, onda ništa. To i kažite, ali zato što tako želite, a ne zato što neko to traži od vas. Birajte na izborima kako vam volja, ali birajte i reči i one bole, ne pitajte odakle znam.
Računam da smo „nebeski narod“, te da će nas to nebo sačuvati ludila u kome živimo i koje me brine, ali ne oslanjajte se na mene, ja ponovo učim da mislim.
Dixi et salvavi animam meam! (Rekoh i spasih svoju dušu)