Moje dete je ove godine prvi put pisalo Deda Mrazu.
Bio je u dilemi da li da pismo šaljemo poštom ili mejlom, ali smo odabrali staro dobro pismo kako nam mejl ne bi slučajno otišao u spam. Elem, trajalo je to satima, još je u fazi pisanja slovo po slovo, još nije načisto oko toga da li treba staviti tačku ili uzvičnik, ali nije imao dilemu šta želi.
Međutim, ono što me je fasciniralo je obrazloženje koje parafraziram, ali otprilike glasi ovako: „Bio sam dobar, slušao sam mamu i tatu, a i Jovanu (učiteljicu) i zaslužio sam sledeće …“
Ne bih dalje zloupotrebljavala to što još ne ume da čita latinicu, ali hoću da vam kažem da sam oduševljena tom detinjom logikom da je on ispunio delom naša, delom sopstvena očekivanja i da se podrazumeva da Deda Mraz to treba da ceni.
Zatvorili smo kovertu, adresirali na Severni pol i ubacili u sanduče i puni sebe krenuli dalje. Smejem se u sebi i razmišljam kako je život lep kad onako dečije naivno veruješ da je dovoljno da daš sve od sebe i da ćeš za to biti nagrađen.
Njegov otac i ja ćemo čaroliju uredno hraniti, jer ruku na srce i želje (zahtevi) su mu detinje skromni. I tako svi živimo u iščekivanju. On čeka da „dođe na red“ kod Deda Mraza i oprezno gleda svakog jutra u pravcu novogodišnje jelke, a mi u iščekivanju njegove radosti kada bude otvarao poklone.
Pošto ne živimo u filmovima koji se emituju na kanalu DIVA, već u Srbiji, zemlji stalnih neizvesnosti, štrajkova, nezadovoljstava, buna i pobuna, paralelnih svetova onih koji su nezadovoljni i onih koji su ubedili sebe da im je dobro, često hodam na ivici depresije, a onda se setim pisma i osmehnem se.
I zbog toga imam iskrenu potrebu da vas pitam: šta vama ovih dana uspe da izmami osmeh?
Znam da zvuči kao izlizana fraza, ali umete li da cenite što ste zdravi, što se budite u zagrljaju nekoga do koga vam je stalo, što imate krov nad glavom, što imate nekog do čije sreće vam je stalo, što znate da ste nekome važan deo života?
Mene je ova godina naučila da to cenim! Šamarala me, motivisala, budila u meni najgore, terala me da plačem, naučila me da cenim sebe i volim druge, ali ne kao do sada.
Iz nepoznatog razloga imala sam neku čudnu potrebu da me ljudi vole, da mi se osmehnu, zagrle i nasmeju me – znani i neznani. Moja sestra je jednom prilikom rekla da je to nešto kao sindrom dece iz sirotišta. Večito željna i gladna ljubavi. Jer ljubav mi je bila gorivo, motivisala me i terala da „vozim“ dalje uprkos svemu.
A onda sam shvatila da nije svako gorivo dobro, da nije svaki adrenalin pozitivan i da nije svaki zagrljaj toplina i svako „volim te“ ono isto „volim te“ koje ne mora da se izgovori.
I tako negde krajem godine raspala sam se na komadiće, a pozamašna sam žena, tako da nije to bio mali broj sitnih komada.
Evo me, mesecima se sastavljam kao puzzle od milion delova i ne ide mi loše. Možda na kraju i uspem da napišem pismo Deda Mrazu.
Nemam pojma šta želim, ali znam šta ne želim:
„Dragi Deda Mraze, bila sam budala. Ni sada nisam mnogo pametnija, ali sam dala sve od sebe da se oduzmem, pa ću se valjda nekad i sabrati i zbog toga sam zaslužila da me zajebeš sa svim lažnim čarolijama, debelim irvasima i lažnim četitkama. Daj mi samo malo mira od svih nemira koji su me snašli…“
Prelepo