Meni su u životu stvari ili crne ili bele, ja sam nešto poput emotivnog daltoniste – ne volim ništa između. Ne volim polu – odnose, ne volim kurtoazne razgovore (što ne znači da ne mogu da ih vodim), ne volim podgrejan ručak… Nemam sredinu, ili volim ili ne jebem dva posto.
Ne smatram to svojom vrlinom, fleksibilnost mi nije jača strana, ali volim da posmatram ljude koji žive u nijansama. Na trenutke im se (ovo vam krajnje intimno priznajem) i divim.
Grle se sa ljudima koje smatraju lošim, ljube se sa onima čije su usne par minuta pre toga opanjakavali, jebu se (ne vode ljubav) sa onima koje ne mogu ni da pogledaju tokom pomenutog čina. U poslu su još snalažljiviji – snihoshodljivo se smeškaju šefovima, korespondiraju biranim rečima sa onima od kojih im se diže kosa na glavi, jer prosto takav je red.
Obično nakon napornog dana, odglumi se i orgazam… a onda se skine šminka sa lica, tupê ili veštački zubi (ima onih koji čak i ne skidaju rekvizite ) i zaspi. Sutra je novi dan, novi izazovi i nove glumačke role.
Pitam se kako smo došli do toga!? Jednako se pitam kako ne biti deo toga, a da ti ne prepišu dijagnoze ili ako ti se posreći proglase te za „onu koja je na svoju ruku“.
Smatram da pre nego što počnem da čistim tuđa dvorišta red je da bar obrišem prašinu u svojoj kući i priznam najpre sebi, a onda i celom svetu – kada sam pristala na neku nijansu i hodala po tankom ledu.
Evo, svekrvu ne volim, ali nije da je ne jebem dva posto, naprotiv brinem o njoj gotovo jednako kao o majci. Ne podnosim papagaja, ali ga trpim jer ga dete voli. Šefica ume da me iznervira, ali je volim tako da nemam podrebu za usiljenom i isfoliranom korespodencijom. Verovala sam da imam prijatelje za ceo život, ali sam se zajebala i odustala od razgovora pro forme. Orgazam ne glumim, jer hranjenje muške sujete me ne zanima i najvažnije skidam šminku pre spavanja, skidam čak i nakit.
Da apsolviramo, svetica nisam, ali se držim čvrsto svog crno – belog sveta. Zašto sve ovo pišem? Nije mi namera da se pravim pametna (bar ne ovoga puta), sve ovo me navodi na to da treba da obrišemo prašinu u svojim kućama i da su nas truli kompromisi, odglumljeni osmesi i lažni životi, pretvorili u društvo na koje se sada svi kolektivno žalimo. Sami smo krivi, majke mi Vesne, sami smo pristali na sve ovo.
Sada bismo poput čuvene babe koja je dala dinar da uđe, dali pet da izađemo iz začaranog kruga isfoliranog sveta, ali ne ide tako jednostavno.
Volela bih da večeras svako ko je ovo pročitao prizna sebi (ne treba da se javno blamira kao ja) da li bi voleo da bude načisto u svetu gde biraš crno ili belo. Nije jednostavno, ali može da bude. Onda nećete pristajati na članstvo u stranci koju prezirete, onda nećete deliti postelju sa ljudima koje ne volite, onda ćete morati da radite posao koji vas usrećuje i zbunićete se kako donosi više novca, jer ljubav sve množi… Svet se menja kad sebe promenimo, a i lepše se spava bez šminke!
Pokušaću da se ne izblamiram i napisaću komentar a mislila sam najpre da to ne uradim zato što sam dok sam čitala blog videla sve svoje nijanse ljubičaste i bilo ih je … pa skoro kao „sivih“ …
Međutim nakon „ispovedanja“ pred autorkom bloga o svojoj grešnosti i ponovnog iščitavanja teksta dodaću nešto minimalno: dobra priča izaziva promišljanje, tera vas da se u njoj „pronađete“ stvarno ili umišljeno, to sada i nije bitno. Dobra priča prosto vrišti u vama da se javite, da i vi nešto promislite pa i kažete.
To je ovde bio moj prvi utisak, a to je dobro, jer kad vas nešto probudi, kad o njemu razmišljate, možda nešto i smislite što će i vas i svet u kome živimo učiniti boljim!!!