Volim srpske savremene književnike, volim jer poznajem njihovu borbu da stvaraju uprkos tome što često sami finansiraju svoje stvaralaštvo. Volim jer znam koliko vredi njihova pisana reč, volim jer znam da stvaraju u nekim drugim zemljama na svakoj knjizi bi stajalo ono čuveno „bestseler“.
Elem, ja nisam čitalac izbirač, ja spadam u onu drugu kategoriju čitač gutač knjiga. Nekako su mi knjige Beke Mitić Ristić, bežale, nije mi se dalo da ih čitam. Igrom slučaja propustila sam dve vrlo lepe promocije u Vranju, nisam se videla sa prijateljicom koja je njen fan i koja mi je ponudila knjige, nisam naišla na njih nisam isistirala. … A onda mi se desila ona, Beka. Poznajem njenu sestru čarobnog osmeha, o Beki sam samo slušala hvalospeve. Popile smo kafu i prolile suze. Znam da su mnogi sada pomislili da nije teško da dve žene plaču, ali priznaćete svi da dve žene koje se prvi put sreću obično se odmeravaju i paze na svaku reč, a u našem slučaju su reči tekle poput naših suza. Samo poznanstvo sa spisateljicom (privilegija života u Srbiji) i u neku ruku čudan spoj energija učinile su da jedva čekam da uzmem njenu knjigu u ruke.
Kupile su me i korice, šta ću kad volim lepe stvari. Na koricama žena okrenuta leđima, nigde predaka, nigde senki, naslućuju se….
Krećem sa čitanjem. Polako i neprimetno iz sadašnjice ulazim u život Jevdokije, Doke Bogdanove, rođene kako su pričali sa zlatnom kašikom u ustima, ako mene pitate rođene sa knedlom bola u grlu i krstom koji bi retko koja žena mogla da ponese, ali što bi pametni ljudi rekli, nikada ti Bog neda krst koji ne možeš da nosiš. Priča o životu, priča o ženi i ženama iz njenog okruženja, priča o muškarcima, priča o Vranju pod Turcima, priča nad pričama, koja ne dozvoljava da budete nemi posmatrač (čitač) već tera da odmahujete glavom dok čitate, da uzdišete, tugujete, radujete se ….
Kiša koja pada danima, činila je da moj put kroz Bekinu priču bude ušuškan i setan. Vranje kao ono Borino, a opet Vranje kao ovo danas. Jer vreme prolazi, a emocije su iste. Žena koja je volela tada zabranjenog muškarca se ne razlikuje od današnje žene, ako mene pitate. Žena koja izgubi brata sa kojim nije u idelanim odnosima jednako pati, žena koja ostane bez deteta je bezvremenski bol. U okovima patrijarhalne sredine žena jednako pati kao i u slobodi u kojoj žena današnjice uživa.
Ono što me je posebno fasciniralo u ovom vrtlogu emocija i najrazličitijih likova su muški likovi koji su deo Jevdokijinog bistvovanja. Otac, ljubav i ljubavnik, muž, braća i deca. Spisateljica se svakome posvetila do te mere da čitaoci imaju gotovo jasnu sliku ne samo lika već i kompleksnih ličnosti, pri tom ne osuđujući nikog. Tako vas vodi kroz knjigu da na kraju hteli da priznate ili ne, imate razumevanja za svaki greh za svaku blagodet, za sve nepravde i za božansku pravdu.
Nisam vešta u prepričavanju književnih dela, nikada nisam umela čak kad se to od mene i tražilo nekada davno u školskoj klupi. Zato neću prepričavati, samo ću na kraju kazati da je prošlo skoro petnaestak dana kako sam pročitala poslednju stranicu, a da mi još uvek kroz glavu prolaze neki sjajni momenti. Ne volim da se vraćam na mesta koja sam već videla, ne volim da čitam knjige koje sam pročitala, ali negacija ovde nema smisla, sigurno ću se vratiti ovoj knjizi jednog dana, možda kad poput Jevdokije dočekam snahu u kući.
Beka Mitić Ristić je žena koju treba upoznati, ona je pisac koji ume da piše iz srca, koji istražuje, otima iz zaborava kojoj senke predaka ne dozvoljavaju da ne ispriča priču o gradu gde se rodila, gde je provela detinjstvo i mladost i gde počivaju njeni najmiliji.
Svako u životu poznaje bar jednu Jevdokiju, svaka se žena bar u deliću njene ličnosi može prepoznati i zbog toga hvala na svakom redu u ovoj knjizi, hvala Beko za svaku suzu s početka teksta, hvala nebu koje se otvorilo te večeri nad Vranjem, hvala sudbini koja nam je ukrstila pera.
