Tišina mi je uvek bila strana. Volim da sam stalno okružena ljudima koji pričaju, volim kafane u kojima je muzika glasna, volim da pričam i pevam u kolima, dok se tuširam, što bi se reklo „usta ne zatvaram“.
Čitam i razmišljam, možda bi trebalo da „volim“ pretvorim u „volela sam“, jer moju iznenadnu potrebu za tišinom mogu da objasne verovatno neka stručna lica, kao psihijatri na primer. Mogli bi i astrolozi da bace neku foricu tipa, „sada je nešto ušlo u nešto i stvorilo trigon sa nečim“, ali nije to to.
Kopam danima po svojoj podsvesti, čeprkam po beleškama, posežem za tabletama protiv nesanice da vidim gde je zapelo i zašto sam ućutala.
Zato sam i posegla za pisanjem. Najčešće, kad ne umem da kažem, uspem da napišem, ali čini mi se da će i ovde uspeh izostati.
Elem, čini li vam se da su svi oko vas naelektrisani i da vas sumnjivo gledaju i kad im kažete „Dobar dan“? Čini li vam se da ljudi zaziru jedni od drugih, čini li vam se da se delimo na one koji podržavaju studente i one koji ne razumeju šta studenti rade, na one koji smatraju da su prosvetari „ualeni“, da je sve otišlo u peršun, a da se mi pravimo da smo odgajivači orhideja?
Volim da divanim sa ljudima znanim i neznanim, volim da čavrljamo, šalimo se i gledamo ko će koga da nasmeje. Pre par dana bila sam u društvu krajnje simpatičnih ljudi u domu mog prijatelja koji se nije ponašao simpatično. Dakle, fin neki svet: lekari, prosvetari, zaposleni u državnim firmama, svi bi da nešto kažu, a opet ućute.
Nije to strah – to je potreba da se ne ulazi u polemiku, to je potreba da se ljudi ne uvrede i povrede. Sama sam se par puta ujela za jezik, a činjenica da pametni ljudi umeju da zaćute, nije nešto što mogu da pripišem samoj sebi.
I razmišljam sada u ove kasne sate kako bih vam rado rekla neke stvari: ko sa kim krade novce u ime građanskih interesa, zašto pucaju tek napravljene cevi, zašto nema ko da nas leči u bolnicama koje su tek sagrađene, a već se raspadaju. Rekla bih vam i da su ljudi odavno digli ruke od emocija i vođeni životinjskim instiktima svode život na zadovoljavanje seksualnih potreba, sa bilo kim.
Ispričala bih vam i kako se napreduje u karijeri, a da se zapostavlja dete i bije žena, ali te štiti partijska knjižica, pa te nadležne institucije zaobilaze.
Divanila bih sa vama o svim anomalijama društva o koje se najmanje par puta sapletem na dnevnom nivou, o bolesnima, gladnima i nesrećnima. Pričala bih i onim nazoviuspešnima, a tako nesrećnima, svašta bih vam nešto rekla, ali onako argumentovano, ne kao u frizerskom salonu gde se obično diskretno šapuće.
Rekla bih vam ja još mnogo toga, ali situacija je jasna da biram ćutanje, jer još malo razuma u glavi kontroliše srce koje je pred pucanjem.
U normalnoj državi kada bih sve to rekla kome treba, neko bi odgovarao. Ovako bih ja, ako me sreća posluži, dobila F dijagnozu i odmorila malo na Psihijatriji, evetualno poput viđenijih mafijaša bila pro forma u zatvoru i zujala na društvenim mrežama, zezala se sa zatvorskim čuvarima nekih mesec dana i čekala da me neki advokat, koga mi dodele po službenoj dužnosti, izvuče odatle.
Možda bi me se setio i Veran Matić, pa se prošlepam kao novinar kome je ugrožena bezbednost, a sa druge strane bezbedni su samo oni koji ćute. Tako da, ne mora Veran da dolazi zbog mene, ćutaću ja dok ne progovori neko pametniji.
Pandorina kutija je i onako otvorena, a ja vam se zaklinjem da ću dati sve od sebe da probam da je zatvorim.
Molim vas ne ćutite 15 minuta, ćutite danima, ali radite onako kako valja, jer galama potire tišinu vrednu pažnje.
Ajde da ućutimo i pokušamo da se pogledima razumemo, da se češće grlimo, još češće ljubimo, da budemo podrška kad je teško i osmeh kad se radost deli, jer verujem da dobro može pobediti zlo, a sve češće verujem da će se to desiti u tišini.
<3